UPUSTVO O PONAŠANJU U HRAMU
Crkva je "...tijelo Njegovo, punoca Onoga koji sve ispunjava u svemu" (Ef. 1,23).
Crkva – Hram
Na samom početku, da bismo što lakše shvatili i usvojili naše ponašanje i dužnosti, koje od nas zahteva hram i sveto bogosluženje, potrebno je istaći šta je hram, a šta sveto bogosluženje. Za razliku od Crkve, koja je duhovna zajednica ljudi sa Bogom, povezanih i sjedinjenih istom verom, istim Svetim Tajnama, istim bogosluženjem i istom jerarhijom, koja je živi duhovni organizam ili Telo čija je glava Gospod Isus Hristos, duša i krvotok Duh Sveti, a organi i ćelije Tela hrišćani – hram, ili dom Božji je najsvetije mesto na zemlji u kome se okupljaju vernici, članovi Hristove Crkve, na zajedničku molitvu, duhovno se čiste i leče.
Odsustvo veronauke u našim školama, i višegodišnja nasilna ateizacija i borba protiv Crkve i vere, doprineli su da je naš narod prilično postao necrkven i verski neprosvećen. Živeći u vremenu poremećenih vrednosti, sve češće se susrećemo sa jednim apsolutnim neznanjem određenog (nemalog) broja vernika prilikom posete svetim bogosluženjima. Danas, kada se polako vraća svojoj Crkvi, primećeno je da ne zna kako se treba u pojedinim situacijama, na verskim činodejstvimai bogosluženjima ponašati.
On je obitavalište slave Božije i vojske nebeske, mesto gde se veliča i slavi ime Božije, vrši najsvetija žrtva Hristova – Sveta Tajna Evharistije (Liturgija) i gde vernici bivaju učesnici spasonosnih darova koje im u ime Gospoda Isusa Hrista daju za to posvećena sveštena lica. Sveto bogosluženje je, po rečima svetog Jovana Kronštatskog, “uzajamno služenje Boga ljudima i ljudi Bogu…slatki razgovor čoveka sa Bogom, slavljenje Boga i molba za svoje potrebe…” Hram i bogosluženje su neiscrpno vrelo blagodati Božije. Vrelo iz koga se naše duše hrane, poje, čiste i snaže, isceljuju, osvećuju i sa Tvorcem sjedinjuju, zato i zahtevaju od nas specifično ponašanje.
Ponašanje u hramu
Ulazak u hram
Pre svega, hram je sveto mesto, i kada čovek ulazi u njega mora ulaziti tiho, lagano i sa dubokim strahopoštovanjem. Kada se dođe na crkvena vrata, malo se zastane, prekrsti se i lagano pokloni prema hramu. Negde je običaj da se celivaju crkvena vrata. Pošto se u većini slučajeva sveće prodaju u crkvi, stane se u red, i strpljivo čeka, ako je gužva, da se kupi sveća. Kada se kupi sveća, odlazi se mestu gde se pale sveće.
Paljenje sveća
Sveće treba kupovati isključivo u hramu jer su na tom mestu osveštane, a time se pomaže i život i rad hrama u kome se molimo i dobijamo darove od Gospoda. To se odnosi i na sve druge crkvene predmete. Iako je iz praktičnih razloga ustaljena praksa da se na gornjoj površini pale sveće za zdravlje i blagodat živima, a na donjoj za pokoj dušama umrlih, u Hristu su svi živi, pa se ne treba opterećivati formalnom stranom ovog čina. Sveća se celiva i nameni se zašto se pali.
Celivanje ikona
Kada se sveće zapale, onda tiho, a pogotovu ako je bogosluženje u toku, odlazi se i celiva ikona koja je u centralnom delu hrama. Zato je najbolje doći na službu pre početka bogosluženja, jer se kasnije hodanjem kroz hram ometa sveto bogosluženje.
Stane se pred ikonu, dva puta se prekrsti, pokloni, zatim celiva ikona i još jednom se prekrsti i pokloni. Zatim se odlazi na neko slobodno mesto u hramu.
Ponašanje na bogosluženju
Muškarci obično stoje na desnoj, a žene na levoj strani lađe hrama. Na tom mestu se stoji mirno, bez okretanja, šetanja ili razgovora sa nekim ko stoji u blizini. Na taj način se ometa bogosluženje, a i drugi koji su prisutni u hramu. Bolje je izaći iz hrama, ako se oseti umor i oslabi volja, nego ometati druge. Najbolje je kada se oseti umor, pojačati molitvu i napregnuti volju da se zamor savlada, jer sve to stvara đavo, da bi čoveka sprečio u molitvi.
Razgovori tokom službe su nepristojni i sebični jer na taj način zaboravljamo da se i naši bližnji u hramu mole i da im je za to potreban mir, a i nama samima to rasejava pažnju neophodnu za molitvu. Za vreme bogosluženja je od najvećeg značaja da zaboravimo na sve svakodnevne brige i probleme, da posvetimo svoje srce i um samo Gospodu. Jedino tako možemo izaći iz hrama novi, očišćeni, osvećeni, preporođeni, obnovljeni.
Dok traje bogosluženje ne šetajmo po crkvi – hramu, ne guramo se, ne prislužujmo sveće, ne celivajmo ikone, ne tiskajmo se, već pažljivo i pobožno pratimo sveto bogosluženje i nastojmo da ono bude što lepše i svečanije.
Odevanje
U crkvi treba da smo odeveni pristojno, bez žvakaće gume, upadljive šminke, držanja ruku u džepovima, ljubopitljivog posmatranja ostalih vernika, smeha i razgovora. Pristojno odevanje isključuje kratke suknje, šortseve, suknje sa dubokim izrezom, provokativnu i prenapadnu odeću. Začuđujuće je to što ljudi nikad ne postavljaju pitanje kako da se obuku za odlazak u pozorište ili u goste prijateljima, a kada idu u goste svome Gospodu i Spasitelju, za Njegovu Svetu Trpezu, gde dobijaju dar života, tu se o načinu oblačenja ili nepotrebno polemiše ili se na to čak i ne obraća uopšte adekvatna pažnja. Nedopustivo je korišćenje mobilnih telefona u crkvi! Kao što i u svojim i tuđim domovima poštujemo određena pravila ponašanja, kako bi naš život u zajednici bio olakšan i služio na međusobnu radost, poštovanje i ljubav, pa su nam ta pravila sasvim prirodna i razumljiva, tako i u hramu treba da budemo prirodni, ne pretvarajući se u roba pravila, kako ne bismo sputavali duh ljubavi i molitve, ali ni da se prema hramu odnosimo nehajno, bahato i bez poštovanja jer se nalazimo na svetom mestu.
Molitvene reči i pesme
Molitve i pesme tokom službe nisu samo formalno izgovaranje teksta ili melodije, već imaju svoj istinski i dubok smisao; pomažu nam u duhovnom samoosvešćivanju, promeni nas samih i zajednici sa bližnjima i sa Gospodom. Zato je važno slušati sve reči, čak i kada u početku deluju nerazumljivo. Vremenom, uz Božiju pomoć, ali i sopstveni trud kroz čitanje duhovne literature, razgovore sa duhovnikom i redovne dolaske na službe, počinjemo da osvešćujemo značaj svih sveštenih radnji u Crkvi, kao i reči i pesama. One postaju integralni deo i okosnica našeg života, delanja, razumevanja, mišljenja i osećanja.
Vera dolazi slušanjem, a to znači najpre slušanjem Reči Božije, iskazane u čitanju Svetog Jevanđelja, slušanjem reči molitava, pesama, svoga srca, kao i slušanjem svojih bližnjih i glasa njihovog srca. Najlepši i istinski vid sabranja vernih je kada svi zajedno pevaju uz hor ili pojce, to su slavoslovija Gospodu i Svetima, saučestvovanje u bogosluženju i zajedničke molitve, što pojačava radost našeg prebivanja u tom svetom sabranju, kada je Hristos među nama. Za vreme čitanja Svetog Jevanđelja stojimo mirno, pognute glave, opuštenih ruku i u najvećoj tišini i otvorenosti za Reč Božiju jer nam se tada otkriva Sam Bog. Isto važi i za iznošenje Časnih Darova na Liturgiji, osvećenje Svetih Darova, Pričešće, blagosiljanje prisutnog naroda… Tokom Liturgije sve nam se kazuje šta treba da činimo, ako slušamo pažljivo: „Glave svoje Gospodu priklonimo“, „Zablagodarimo Gospodu“, „Gospodu se pomolimo“, „U miru iziđimo“…
Kako se krstimo?
Sve sveštene radnje i sve molitve u Pravoslavnoj crkvi počinju i završavaju se znakom krsta, koji čine kako prisutni na bogosluženju, tako i oni koji služe. Krsnim znakom izražavamo svoju veru i prizivamo pomoć Božiju. A krstimo se ovako: Tri prsta desne ruke – palac, kažiprst i srednji prst – sastave se vrhovima ujedno i ravno, dok se mali i domali prst saviju uz dlan. Sa tako sastavljena tri prsta desne ruke dodirujemo čelo posvećujući Bogu svoj um (da bismo svagda ispovedali Gospoda) i govorimo: “U ime Oca”. Zatim dotičemo grudi, posvećujući Bogu svoje srce (da bismo Gospoda ljubili) rekavši: “I Sina ”. Zatim dodirujemo prvo desno pa onda levo rame, posvećujući Bogu svoju snagu (da bismo činili što je dobro) govoreći: “I Svetoga Duha”. I prekrstivši se tako kažemo: “Amin” tj. neka tako bude! Krsteći se ovako mi izražavamo:
Veru u jednog Boga u Trojici – Oca, Sina i Svetoga Duha (sastavljena tri prsta desne ruke); i
Pouzdanje u pomoć Gospoda našeg Isusa Hrista, koji nas je spasao svojim stradanjem na krstu!
Pogrešno je krstiti se „u vazduhu“, na brzinu, improvizovati krsni znak kratkim potezima ispred sebe u znaku malog romba, ne dovršiti ga sasvim, a naročito ga zloupotrebljavati u sujeverne svrhe. Znakom krsta – pod uslovom da smo se prekrstili ispravno – osvećujemo sebe, čitavo svoje biće. Krsnim znakom rasteruju se nečiste sile, njime se ispoveda naša vera u Boga i Vaskrsenje, kao sastavni deo naših molitava.
Blagoslov
Blagoslov je prizivanje blagodati Božije radi osvećenja lica i predmeta, ili radi otklanjanja svega što smeta spasu vernih i napretku Crkve. Dejstvo blagoslova se, dakle, prostire i na čoveka i na predmete i na sile oko njega (vidljive i nevidljive). Sveštenoslužitelju prilazimo smerno, celivamo mu ruku, izgovarajući: „Oče, blagoslovite“ ili, u slučaju da je reč o episkopu, „Blagoslovite, vladiko/preosvećeni“. Sveštenik blagosilja krstoliko desnom rukom, pri čemu su prsti desne ruke postavljeni tako da obrazuju slova ICXC (početna i krajnja slova Spasiteljevog imena (Isus Hristos).
Kada sveštenik blagosilja narod, tada verni treba da smerno priklone glave, primajući taj blagoslov od služitelja oltara kao iz ruke Gospoda. Poklonom verni izražavaju svoju blagodarnost samome Bogu na podeljenoj blagodati i milosti, jer je On izvor i davalac milosti, blagoslova i svakoga dobra.
Posebna vrsta blagoslova je onaj na početku Svete Liturgije, kada sveštenoslužitelj izgovara reči: „Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha“, čime se blagosilja, po Božijoj blagodati, čitavo liturgijsko sabranje i sve što će se na njemu događati. Zato je jako važno doći pre početka Liturgije i prisustvovati joj od početka do kraja, a ne kasniti, pogotovo što se, našim naknadnim prolaženjem kroz hram, remeti molitveni mir.
Izvor: https://www.spcstuttgart.de/hram-cir/
Ponašanje u hramu
Ulazak u hram
Pre svega, hram je sveto mesto, i kada čovek ulazi u njega mora ulaziti tiho, lagano i sa dubokim strahopoštovanjem. Kada se dođe na crkvena vrata, malo se zastane, prekrsti se i lagano pokloni prema hramu. Negde je običaj da se celivaju crkvena vrata. Pošto se u većini slučajeva sveće prodaju u crkvi, stane se u red, i strpljivo čeka, ako je gužva, da se kupi sveća. Kada se kupi sveća, odlazi se mestu gde se pale sveće.
Paljenje sveća
Sveće treba kupovati isključivo u hramu jer su na tom mestu osveštane, a time se pomaže i život i rad hrama u kome se molimo i dobijamo darove od Gospoda. To se odnosi i na sve druge crkvene predmete. Iako je iz praktičnih razloga ustaljena praksa da se na gornjoj površini pale sveće za zdravlje i blagodat živima, a na donjoj za pokoj dušama umrlih, u Hristu su svi živi, pa se ne treba opterećivati formalnom stranom ovog čina. Sveća se celiva i nameni se zašto se pali.
Celivanje ikona
Kada se sveće zapale, onda tiho, a pogotovu ako je bogosluženje u toku, odlazi se i celiva ikona koja je u centralnom delu hrama. Zato je najbolje doći na službu pre početka bogosluženja, jer se kasnije hodanjem kroz hram ometa sveto bogosluženje.
Stane se pred ikonu, dva puta se prekrsti, pokloni, zatim celiva ikona i još jednom se prekrsti i pokloni. Zatim se odlazi na neko slobodno mesto u hramu.
Ponašanje na bogosluženju
Muškarci obično stoje na desnoj, a žene na levoj strani lađe hrama. Na tom mestu se stoji mirno, bez okretanja, šetanja ili razgovora sa nekim ko stoji u blizini. Na taj način se ometa bogosluženje, a i drugi koji su prisutni u hramu. Bolje je izaći iz hrama, ako se oseti umor i oslabi volja, nego ometati druge. Najbolje je kada se oseti umor, pojačati molitvu i napregnuti volju da se zamor savlada, jer sve to stvara đavo, da bi čoveka sprečio u molitvi.
Razgovori tokom službe su nepristojni i sebični jer na taj način zaboravljamo da se i naši bližnji u hramu mole i da im je za to potreban mir, a i nama samima to rasejava pažnju neophodnu za molitvu. Za vreme bogosluženja je od najvećeg značaja da zaboravimo na sve svakodnevne brige i probleme, da posvetimo svoje srce i um samo Gospodu. Jedino tako možemo izaći iz hrama novi, očišćeni, osvećeni, preporođeni, obnovljeni.
Dok traje bogosluženje ne šetajmo po crkvi – hramu, ne guramo se, ne prislužujmo sveće, ne celivajmo ikone, ne tiskajmo se, već pažljivo i pobožno pratimo sveto bogosluženje i nastojmo da ono bude što lepše i svečanije.
Odevanje
U crkvi treba da smo odeveni pristojno, bez žvakaće gume, upadljive šminke, držanja ruku u džepovima, ljubopitljivog posmatranja ostalih vernika, smeha i razgovora. Pristojno odevanje isključuje kratke suknje, šortseve, suknje sa dubokim izrezom, provokativnu i prenapadnu odeću. Začuđujuće je to što ljudi nikad ne postavljaju pitanje kako da se obuku za odlazak u pozorište ili u goste prijateljima, a kada idu u goste svome Gospodu i Spasitelju, za Njegovu Svetu Trpezu, gde dobijaju dar života, tu se o načinu oblačenja ili nepotrebno polemiše ili se na to čak i ne obraća uopšte adekvatna pažnja. Nedopustivo je korišćenje mobilnih telefona u crkvi! Kao što i u svojim i tuđim domovima poštujemo određena pravila ponašanja, kako bi naš život u zajednici bio olakšan i služio na međusobnu radost, poštovanje i ljubav, pa su nam ta pravila sasvim prirodna i razumljiva, tako i u hramu treba da budemo prirodni, ne pretvarajući se u roba pravila, kako ne bismo sputavali duh ljubavi i molitve, ali ni da se prema hramu odnosimo nehajno, bahato i bez poštovanja jer se nalazimo na svetom mestu.
Molitvene reči i pesme
Molitve i pesme tokom službe nisu samo formalno izgovaranje teksta ili melodije, već imaju svoj istinski i dubok smisao; pomažu nam u duhovnom samoosvešćivanju, promeni nas samih i zajednici sa bližnjima i sa Gospodom. Zato je važno slušati sve reči, čak i kada u početku deluju nerazumljivo. Vremenom, uz Božiju pomoć, ali i sopstveni trud kroz čitanje duhovne literature, razgovore sa duhovnikom i redovne dolaske na službe, počinjemo da osvešćujemo značaj svih sveštenih radnji u Crkvi, kao i reči i pesama. One postaju integralni deo i okosnica našeg života, delanja, razumevanja, mišljenja i osećanja.
Vera dolazi slušanjem, a to znači najpre slušanjem Reči Božije, iskazane u čitanju Svetog Jevanđelja, slušanjem reči molitava, pesama, svoga srca, kao i slušanjem svojih bližnjih i glasa njihovog srca. Najlepši i istinski vid sabranja vernih je kada svi zajedno pevaju uz hor ili pojce, to su slavoslovija Gospodu i Svetima, saučestvovanje u bogosluženju i zajedničke molitve, što pojačava radost našeg prebivanja u tom svetom sabranju, kada je Hristos među nama. Za vreme čitanja Svetog Jevanđelja stojimo mirno, pognute glave, opuštenih ruku i u najvećoj tišini i otvorenosti za Reč Božiju jer nam se tada otkriva Sam Bog. Isto važi i za iznošenje Časnih Darova na Liturgiji, osvećenje Svetih Darova, Pričešće, blagosiljanje prisutnog naroda… Tokom Liturgije sve nam se kazuje šta treba da činimo, ako slušamo pažljivo: „Glave svoje Gospodu priklonimo“, „Zablagodarimo Gospodu“, „Gospodu se pomolimo“, „U miru iziđimo“…
Kako se krstimo?
Sve sveštene radnje i sve molitve u Pravoslavnoj crkvi počinju i završavaju se znakom krsta, koji čine kako prisutni na bogosluženju, tako i oni koji služe. Krsnim znakom izražavamo svoju veru i prizivamo pomoć Božiju. A krstimo se ovako: Tri prsta desne ruke – palac, kažiprst i srednji prst – sastave se vrhovima ujedno i ravno, dok se mali i domali prst saviju uz dlan. Sa tako sastavljena tri prsta desne ruke dodirujemo čelo posvećujući Bogu svoj um (da bismo svagda ispovedali Gospoda) i govorimo: “U ime Oca”. Zatim dotičemo grudi, posvećujući Bogu svoje srce (da bismo Gospoda ljubili) rekavši: “I Sina ”. Zatim dodirujemo prvo desno pa onda levo rame, posvećujući Bogu svoju snagu (da bismo činili što je dobro) govoreći: “I Svetoga Duha”. I prekrstivši se tako kažemo: “Amin” tj. neka tako bude! Krsteći se ovako mi izražavamo:
Veru u jednog Boga u Trojici – Oca, Sina i Svetoga Duha (sastavljena tri prsta desne ruke); i
Pouzdanje u pomoć Gospoda našeg Isusa Hrista, koji nas je spasao svojim stradanjem na krstu!
Pogrešno je krstiti se „u vazduhu“, na brzinu, improvizovati krsni znak kratkim potezima ispred sebe u znaku malog romba, ne dovršiti ga sasvim, a naročito ga zloupotrebljavati u sujeverne svrhe. Znakom krsta – pod uslovom da smo se prekrstili ispravno – osvećujemo sebe, čitavo svoje biće. Krsnim znakom rasteruju se nečiste sile, njime se ispoveda naša vera u Boga i Vaskrsenje, kao sastavni deo naših molitava.
Blagoslov
Blagoslov je prizivanje blagodati Božije radi osvećenja lica i predmeta, ili radi otklanjanja svega što smeta spasu vernih i napretku Crkve. Dejstvo blagoslova se, dakle, prostire i na čoveka i na predmete i na sile oko njega (vidljive i nevidljive). Sveštenoslužitelju prilazimo smerno, celivamo mu ruku, izgovarajući: „Oče, blagoslovite“ ili, u slučaju da je reč o episkopu, „Blagoslovite, vladiko/preosvećeni“. Sveštenik blagosilja krstoliko desnom rukom, pri čemu su prsti desne ruke postavljeni tako da obrazuju slova ICXC (početna i krajnja slova Spasiteljevog imena (Isus Hristos).
Kada sveštenik blagosilja narod, tada verni treba da smerno priklone glave, primajući taj blagoslov od služitelja oltara kao iz ruke Gospoda. Poklonom verni izražavaju svoju blagodarnost samome Bogu na podeljenoj blagodati i milosti, jer je On izvor i davalac milosti, blagoslova i svakoga dobra.
Posebna vrsta blagoslova je onaj na početku Svete Liturgije, kada sveštenoslužitelj izgovara reči: „Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha“, čime se blagosilja, po Božijoj blagodati, čitavo liturgijsko sabranje i sve što će se na njemu događati. Zato je jako važno doći pre početka Liturgije i prisustvovati joj od početka do kraja, a ne kasniti, pogotovo što se, našim naknadnim prolaženjem kroz hram, remeti molitveni mir.
Izvor: https://www.spcstuttgart.de/hram-cir/
